Kategorija:
Ovaj članak bi trebao biti deo šireg članka „Veliko mentalno i telesno pročišćenje“ (obavezno pročitati) ali pošto je taj članak već prilično dugačak, odlučio sam da ovo objavim posebno.
Naime, veliki broj onih kojima bi post jaaako dobro došao (a takvi su većina) ne sme ni da pomisli na to jer se plaši da će glad samo da raste i raste i da će postati nepodnošljiva. Na taj način sebe izuzimaju od jedne od najzdravijih, najefikasnijih i potpuno besplatnih metoda, lečenja i/ili mršavljenja (za detalje dobrobiti posta vidi pomenuti članak). Najčešći protivnici posta (pauza i jedenju) i među lekarima i utricionistima su oni koji u životu nisu nikada bili gladni duže od 8 sati.
Da je post zaista opasan ne bi ga kroz istoriju propagirali – između ostalih – tri „oca medicine“: Hipokrat, Galen i Paracelsuz, filozofi Plotinus, Platon i Aristotel, te mnogi drugi…
Da li je opasno pasti sa 100metara visine? Svakako, a da li opasno pasti sa 10cm visine. Nije uopšte. Da li je opasno pasti 1000 puta sa 10cm visine. Nije ni to opasno (možda je dosadno, hahaha). U čemu je poenta? Pa ukupna visina pada je ista u oba slučaja: 100metara.
Da se vratimo na glad. Ako ne jedemo ništa, nakon 5 – 8 sati osetićemo glad, ponekada i jaku. Ako nećemo jesti 24 sata, početnici će pomisliti da bi tada glad bila pet puta jača. To jednostavno nije tačno.
Prvo zato što glad dolazi u talasima i nije svaki novi talas jači nego naredni. U periodima između tih talasa glad se uopšte ne oseća.
Drugo, glad je veoma sugestivno stanje. Verovatno se sećate iz škole poznatog Pavlovljevog refleksa. 
Ivan Pavlov, ruski naučnike, je 1890 godine izučavao releksno lučenje pljuvačke kod pasa (i za to dobio Nobelovu nagradu) i zaključio da kada pas poveže zvuk zvona sa dobijanjem hrane, posle luči pljuvačku i kada samo čuje zvono – bez hrane!
E, tako i mi ljudi imamo „uslovni refleks“ i kada nismo gladni ili i kada stimulans nije direktno hrana. Dakle, pravi stimulansi su kada vidimo hranu (na slikama takođe), kada osetimo miris hrane, čujemo cvrčanje šnicle na masnoći. Međutim, postoji mnogo drugih stvorenih refleksa. Ako, recimo, uvek jedemo doručak u 08h, ručak u 14h a večeru u 20h, mi ćemo u to vreme „osećati glad“ iako nismo gladni jer je to stvoreni refleks. Iako smo se najeli prethodno veče kod kumova na večeri, bićemo „gladni u 08h“ prosto zato što je toliko sati (mada uopšte nismo gladni niti nam treba hrana).
Slično tome, gledanje filma povežemo sa kokicama i koka kolom i „osetićemo glad“ kada krenemo u bioskom mada smo jeli pre nekoliko sati. Odlazak u bioskop jes tvoreni refleks. Kompanije koje proizvode razne grickalice i „sokove“ troše milijarde na izučavanje i primenu „uslovnih refleksa“.
Čips, pivo i utakmica! Grickanje u bioskopu! Hrana uz TV! Hrana u poluvremenu utakmice! Hrana dok slušamo predavanje! Hrana na koncertima! Jedemo svagda i svugda… sve su to „uslovni refleksi“.
A kako se izboriti sa time (evo nas kod naše teme)? Povremeni post (vidi članak) je odlično rešenje: pošto jedemo samo u periodu od 6 – 8 sati a ostalo je post (a to postižemo tako što jednostavno ponekada preskačemo doručak, ponekada večeru), mi kršimo tu uslovjenost u nama da moramo jesti tri puta na dan. Prestajemo imati uslovljenost da moramo jesti svakih 5, 6 sati. Mi i tada dobijamo „napade gladi“ alu to je bezuslovna glad a ne uslovljena; gladni smo što smo gladni a ne što je 14h.
Takođe, ne jedući ceo dan, prekidamo svaku asocijaciju između hrane i bilo čega drugog – TV, bioskopa, vožnje auta, utakmice… I, evo rešenja: JEDI SAMO ZA STOLOM. Nema jedenja za kompjuterom, nema jedenja u kolima, nema jela na kauču, nema jela u krevetu, nema jela na utakmici, nema na predavanju. Nema jela u toaletu (dosta grozno ali i to se dešava, hahaha). Još jedna bitna stvar: pošto glad dolazi u talasima, treba biti zauzet svo vreme i tako se ni setimo da bi smo trebali jesti ili odmah zaboravimo.
Načini Zapadne civilizacije u vezi sa hranom idu, naravno, u sasvim drugom pravcu…iza svakog ugla su restorani i kiosci sa brzom hranom. U velikom broju javnih zgrada se nalazi automati sa pakovanim grickalicama i sokovima. S druge strane, sa svih strana smo „napadnuti“ sa reklama za čipsove, flipsove, hamburgere, slatkiše, sokove…
Za prekidanje tih loših navika ne pomaže uvek samo pokušaj da se nešto izbegne. Treba i pokušavati zameniti jednu (nezdravu) naviku, drugom (zdravijom). Recimo, imaš običaj grickanja čipsa ili kokica ili kikiriki tokom gledanja TV. Ukoliko jednostavno prestanemo sa tim, imaćemo osećaj da „nešto nedostaje“. Moglo bi se umesto grickanja, pijuckati zeleni ili neki biljni čaj. Umesto potpunog posta „na vodi“ može se popiti kafa bez šećera ili popiti čaj umesto doručka. To je kao kada ostavljamo pušenje – žvaćemo žvaku. Ja, lično, tokom posta pijem mineralnu vodu sa malo limuna i/ili malo himaljske soli kao i zeleni čaj bez ičega.
Druženje ima veliku ulogu kod jela/posta. Druženje je vrlo često „za stolom“. To je normalno. Pokušavati da se protiv toga boriš ima male šanse na uspeh a nije ni zdravo, takođe.
I šta raditi? Jednostavno, ne protoviti se tome (čemu se protivimo – to jačamo). Umesto toga, ubaciti post u svoje šeme; Ako ideš na neku veliku večeru, preskoči doručak i/ili ručak. Na taj način možeš ispoštovati čemu 16 sati nejedenja sa 8 sati jedenja.
Postavlja se i pitanje da li post vodi posle ka prejedanju? Odgovor je dobijen kroz jednu studiju: 24 zdrave osobe postile su 36 sati. To su osobe koje redovno jedu 2.400 kalorija. Nakon 36 sati posta svi su pojeli oko 3000 kalorija sledećeg dana. Ipak, za dva dana bi pojeli 4800 kalorija (2 X 2400) a ovako su pojeli 3000 kalorija. „Ušteda“ je 1800 kalorija! Malo li je? Za toliko kalorija treba da otrčiš od BG do NS 
!
Samo napomena o jednoj dimenziji posta: da li post troši naše mišiće? Odgovor je: NE. Mi smo dizajnirani da stvaramo rezerve masnoće u vreme kada imamo viška a da tršimo te zalihe kada nemamo hrane (postimo). Telo nije glupo da troši dragocene proteine kada ima dovoljno rezervi u vidu masnoće (trigliceridi). To bi bilo kao da kupimo drva za zimu a kada dođe zima ne ložimo ta drva nego ložimo – sopstveni nameštaj!
Na kraju ali ne i poslednje, postoji duhovna dimenzija tj. tehnika za prevazilaženje gladi. To je, kako ja to zovem, meditativni pristup. Ovo je malo teže onima koji nikada nisu učili ili praktikovali meditaciju ili barem „posmatranja sebe iznutra“. Za većinu vežbača joge i meditatore to je vrlo lako. To se svodi na to da posmatramo ŠTA JE ZAISTA GLAD. Dakle, ne ono što nam odsutni um kaže da glad jeste, ne ono što svakonevna svest zna o gladi, nego posmatranjem to DOŽIVLJAJA u sebi doći do poimanja šta je to glad. I videćemo da je to kao nelagodnost u stomaku, nešto kao neka vrsta strujanja ili „leptirića“ u stomaku i – ništa više. Dakle, glad je – ništa! Jedna od tehnika te meditacija je vizualiziramo sebe kao Banjan drvo, koje se hrani vodom i hranljivim sastojcima iz zemlje, te kiseonikom iz vazduha i svetlošču (što je moguće). Ipak, ja sam „stara postilica“ i za mene to nije problem (trenutno postim svake nedelje po 42 sata a jednom mesečno – tri dana) ali je važno znati da se svakim novim postom sve lakče nosimo sa tegobama koje on izaziva.
O svemu tome će biti još mnogo više reči i vežbe tokom ritrita koje držim sledećeg avgusta pod naslovom „Telo bez bolesti, duša bez bola“.
Jogi Faba