Kategorija:
Ošov tekst ‘Ljubav i svesnost je najviša forma polarnosti’ (Love and awareness is the highest form of polarity), sam preveo kao ‘Najviša forma polariteta: ljubav i Ljubav (Svesnost)’, kako bih naglasio (1) da su ljubav i Ljubav dve strane iste medalje i (2) da su Ljubav i Svesnost jedno te isto. Male intervencije u tekstu nisam označavao a veće sam stavio u zagradu i označio kao „~fab’, kako bi čitaoci znali koje je Ošov a koje moj tekst. Ošove navode „meditacija’ sam preveo kao „meditacija/svesnost’ jer, očigledno, Ošo nije mislio na sedenje u meditaciji (tehniku) nego na stanje prisutnost/svesnosti. (~fab)
Ljubav i svesnost je najviša forma polarnosti – baš kao muškarac/žena, život/smrt, mrak/svetlo, leto/zima, spoljašnje/unutrašnje, yin/yang, telo i duša, stvaranje i stvaralac. Ljubav i svesnost su najviša forma polarnosti, konačna polarnost, u kojoj se transcendencija dešava.
Ljubav treba dvoje. To je veza, to je izlaz, to je energija koja se kreće napolje. Tu je i objekat: voljena osoba. Objekat postaje važniji od vas samih. Tvoja radost je u objektu. Ako je voljena osoba sretna, ti si sretan/a. Tu je i vrsta zavisnosti, taj drugi/druga je potreba. Bez druge/gog osećaš se usamljeno.
Svesnost je, s druge strane, je biti samo sa sobom u potpunoj usamljenosti, samo prisutnost, budnost. To nije veza, drugi/druga uopšte nije potreban/a. To nije izalazak, to je ulazak.
Ljubav je izlazak svetla iz tvog bića. Svesnost (Ljubav, sa veliko ‘Lj’ ~fab) je obrnuto kretanje, ponovni povratak svetlosti nazad u izvor, povratak izvoru. To je to što je Isus zvao pokajanje – ne u smislu pokajanja nego kao povratak izvoru. Patanđali je to zvao pratayahara, povratak kući. Mahavir je to zvao pratikraman, povratak sebi; krug se zatvara. Stara Kineska knjiga meditacije ‘Tajna zlatnog cveta’ je potpuno bazirana na tom povratnom kretanju energije. Ali povratak je moguć jedino ako je bilo kretanja unapred. Moraš ući u ljubav, moraš uspostaviti vezu, kako bi se mogao/la vratiti sebi (podvlačenje ~fab). Izgleda paradoksalno.
Ljubav je tu suštinska. Moraš da izgubiše sebe da bi stekao sebe. Ljubav je jedina mogućnost da se izgbiš potpuno. Kada si potpuno izgubljen/a tek tada ćeš moći da se setiš šta si uradio/la. To je kao riba koja je oduvek živela u okeanu. Nikada neće postati svesna okeana i njegovog blagoslova. Treba da bude uhvaćena u mrežu i da je ribar izvadi i baci na obalu. Tek na obali, na vrelom suncu će se prvi put setiti. Mada je godinama živela u okeanu, bila je nesvesna, potpuno nesvesna, okeana. Sada je žeđ, vrelina, čine svesnom okeana. Nastaje silna čežnja za povratkom u okean. Čini sve napore da skoči nazad u okean.
To je stanje tražitelja (‘Sebetražitelja’, moj termin ~fab): žedan da se vrati originalnom izvoru. I ako ta riba uspe da se ponovo vrati u okean… možete li zamisliti to slavlje! Oseća se oduševljeno, blaženo. Ljubav je neophodna u duhovnom rastu. Štaviše, ljubav deluje kao ogledalo. Vrlo je teško znati sebe dok ne vidiš sebe očima nekoga ko te voli. Kao što moraš gledati u ogledalo da vidiš svoje fizičko lice, moraš gledati u ogledalo ljubavi da vidiš svoje duhovno lice (zastani sada, na čas, sa čitanjem i pokušaj da se ‘vidiš’ očima partnera; zašto te on/a tako vidi? ~fab). Ljubav je duhovno ogledalo. Ono te hrani, ono te integriše, ono te čini spremnim za unutrašnje putovanje, ono te podseća na tvoj pravo lice.
U trenucima duboke ljubavi imamo trenutne uvide u pravo lice, mada ti uvidi dolaze kao odbljesak. Baš kao što u noći punog meseca vidiš odsjaj meseca u jezeru, u tihom jezeru, tako i ljubav ima ulogu kao jezero. Mesec što se odslikava u jezeru je početak traganja za pravim mesecom. Ako si ikada video/la mesečev odsjaj u jezeru, možda više nikada više nećeš tražiti pravi mesec. Ići ćeš ponovo i ponovo na jezero jer ćeš misliti: ‘To je mesto gde je mesec, negde duboko na dnu jezera’. Ronićeš ponovo i ponovo ali ćeš izlaziti praznih ruku; nećeš naći mesec tamo (ići ćeš iz jedne u drugu ljubav ~fab).
Onda će ti jednog dana svanuti da je mesec možda samo odsjaj. To je pravi uvid. Tada možeš pogledati gore. Pa, gde je onda mesec ako je ovo samo odsjaj? Ako je to samo odsjaj, trebaš gledati u suprotnom pravcu. Odsjaj je bio tu, duboko i jezeru – stvarni mesec mora biti negde iznad jezera. Po prvi put gledaš gore i putovanje počinje. Ljubav ti daje trenutne uvide u meditaciju/svesnost, odsjaj meseca u jezeru – mada odsjaji nisu stvarni. Dakle, ljubav te nikada ne može zadovoljiti. Zapravo, ljubav će te činiti sve više i više nezadovoljnim, neispunjenim (to dobro znaju oni koji su imali puno ljubavi u životu. A ‘uvek se završava bliže bolu’ Arsen Dedić ~fab).
Ljubav će te sve više i više činiti svesnim mogućnosti, ali ti nikada neće izručiti robu. Ona će te frustrirati; a jedino u dubokoj frustraciji jeste mogućnost okretanju nazad ka sopstvenom biću (patnja nam je najveća učiteljica ~fab). Samo ljubavnici znaju radost pisutnosti/meditacije.
Oni koji nikada nisu voleli i koji nikada nisu bili frustrirani u ljubavi, oni koji nisu nikad ronili u jezero ljubavi u potraži za mesecom i nisu nikada izfrustrirani, neće nikada pogledati gore za pravim mesecom na nebu, neće ga nikada postati svesni.
Osoba koja voli, će sigurno pre ili kasnije postati verujuća. Ali osoba koja ne voli – političar, na primer, ko ne voli nikoga, koji voli jedino vlast – neće nikada postati religiozan. Ili osoba koja je opsednuta novcem, koja voli samo novac, koja zna samo za jednu ljubav – ljubav prema novcu, neće nikada potražiti Boga. Za tu osobu će teško biti iz mnogo razloga. Novac možeš posedovati; možeš ga imati i možeš ga posedovati. Lako je posedovati novac, teško je posedovati voljenu/og – nemoguće, zapravo. Pokušaćeš da poseduješ, ali kako možeš posedovati živu osobu? Živa će ti se osoba opirati na svaki mogući način, boriće se do kraja. Niko ne želi da izgubi slobodu.
Ljubav nije vredna koliko sloboda. Ljubav je velike vrednosti ali ne koliko i sloboda. Volimo biti voljeni ali ne i u zatvoru ljubavi. Stoga, pre ili kasnije postaneš izfrustriran/a. Pokušavaš da poseduješ, i što više pokušavaš, sve više ljubav postaje nemoguća i drugi/a počinje da se udaljava. Što manje poseduješ, osećaš se bliže drugome/drugoj. A kada uopšte ne poseduješ, ako sloboda teče među ljubavnicima, tu je velika ljubav (evo, Ošo sada prelazi na Ljubav, a do sada je bilo reči o ljubavi ~fab).
Prvo, napor da se poseduje neka osoba je osuđen na propast: u toj frutraciji ćeš biti bačen/a nazad sebi. Drugo, ako si naučen/a da ne poseduješ osobu, ako si naučen/a da je sloboda više vrednosti nego ljubav, od mnogo veće vrednosti nego ljubav, tada ćeš – pre ili kasnije – videti: sloboda će te dovesti tebi, sloboda će postati tvoja svesnost, meditacija.
Sloboda je drugi aspekt meditacije. Ili započni sa slobodom i postaćeš svesan/a, ili započni sa svesnošću i postaćeš slobodan/a. Oni idu zajedno. Ljubav je vrsta fine vezanosti – oni idu zajedno – ali to je suštinski doživlaj, vrlo suštinski za zrelost… Ljubav te čini stvarnom/im; inače ostaješ samo neka fantazija, san, bez materijalnosti u sebi. Ljubav ti daje substancu, ljubav ti daje integritet, ljubav te čini usredištenim/om. Ali to je samo pola puta; druga polovina treba da se upotpuni u meditaciji, u svesnosti. Ali ljubav te priprema za tu drugu polovinu. Ljubav je početna a svesnost završna polovina. Između to dvoje ti dosegneš Boga. Između ljubavi i svesnosti, između te dve obale, teče reka Bića (podlačenje moje ~fab).
Ne izbegavaj ljubav. Idi kroz nju, sa svim njenim bolovima. Da, to boli, ali ako si zaljubljen, ništa zato. Zapravo, sve te povrede te jačaju. Ponekada zaista gadno boli, užasno, ali sve su te rane neophodne da te isprovociraju, da te izazovu, da te učine manje uspavanim. Sve te opasne situacije su nužne da te učine budnom/im. Ljubav priprema teren, i tek u zemljištu ljubavi seme meditacije/svesnosti može rasti – i jedino u zemljištu ljubavi.
Dakle, oni koji beže iz sveta iz straha, neće nikada dosegnuti meditaciju/svesnost. Oni mogu sedeti u Himalajskim pećinama, više života, ali neće postići svesnost/meditaciju. To nije moguće – nisu to zaslužili. To prvo moraš da zaslužiš u stvarnom svetu, prvo moraju pripremiti zemljište. A jedino ljubav priprema zemljište.
Stoga, insistiram da se moji sanjasi (posvećenici) ne odreknu sveta. Budi u njemu, preuzmi njegove izazove, prihvati opasnosti, povrede, rane. Prođi kroz njih. Ne izbegavaj ih, ne pokušavaj naći prečicu jer – ne postoji. To je borba, to je iscrpljujuće, to je put uzbrdo, ali tako se dosegne vrh… A radost je veća, mnogo većam nego da su te doneli helikopterom na vrh, jer ćeš stići na vrh nezreo, nećeš biti u stanju da uživaš. Samo razmisli o razlici… Mučiš se da osvojiš Everest. Tako je opasno – svaka moguća opasnost po život, mnogo verovatnije da nikada ne stigneš do vrha; rizici, opasnosti, smrta čeka na svakom koraku; toliko puno zamki i tolika veća verovatnoća da budeš poražen/a nego da uspeš. Šanse su ti 1:100.
Ali što si bliže vrhu, sve je veća radost u tebi. Duh u tebi leti visoko. Zaradio/la si to; nije besplatno. I što si više platila/o, to više uživaš. Pa sada razmisli: mogli su te samo doneti na vrh helikopterom. Stajala/o bi smešno, glupo – šta ja radim ovde. Kroz pet minuta bilo bi gotovo, rekla/o bi: ‘Doboro, videli smo! Nema ništa posebno ovde!’
Put stvara cilj. Cilj nije sedenje tamo na kraju puta, put stvara cilj na svakom koraku. Put je cilj. Put i cilj nisu razdvojeni, oni nisu dve stvari. Sredstvo i cilj nisu dve stvari. Cilj je proširen duž celog puta; sva sredstva su sadržana u njemu.
Dakle, ne propusti ni jednu mogućnost življenja, da budeš živ/a, da budeš orgovoran/a, da budeš posvećen/a, da uzmeš učešće. Ne budi kukavica. Suoči se sa životom, pođi mu u susret. I tada, malo po malo, neke stvari u tebi će se kristalizirati.
Da, za to treba vremena. ‘Mršavi konj’ (junak iz stripa ~fab) je u pravu: „Gledano uopšte, kada postaneš STVARAN/A, većina kose ti je otišla, oči ti se izbuljave, oslabe ti zglobovi i treseš se. Ali sve te stvari uopšte nemaju veze, jer kada jednom postaneš STVARAN/A ne možeš više biti ružan/a, sem za one koji ne razumeju… Kada si jednom STVARAN/A, više ne možeš postati nestvaran/a. To traje uvek.’ To je za uvek.
Ali to se mora zaslužiti. Da ponovim: u životu ne možeš ništa dobiti zabadava. A ako i dobiješ, to je beskorisno. Moraš platiti, i što više platiš više ćeš dobiti iz toga. Ako možeš rizikovati ceo život u ljubavi, veliko će biti tvoje dostignuće. Ljubav će te vratiti tebi, daće ti nekoliko bljeskova meditacije/svesnosti. Prvi trenutni uvidi meditacije dese se u ljubavi. A posle se u tebi rodi velika želja da to ne budu samo trenuci nego da to postane stanje, tako da u tome stanju možeš živeti zauvek. Ljubav ti daje ukus meditacije/svesnosti.
Doživljaj ljubavnog orgazma je prvi doživljaj SAMADI-ja, ekstaze. To će te učiniti još žednijom/im. Sada kada znaš šta je moguće, više ne možeš biti zadovoljan/a zemaljskim. Sveto se probilo u tebe, sveto je doseglo tvoje srce. Bog je dodirnuo tvoje srce, osetio/la si taj dodir. Sada želiš živeti u tom momenti zauvek, želela/o bi da taj momenat postane tvoj ceo život. I postaje – a dok ne postane, čovek je nezadovoljan.
Ljubav ti, u jednu ruku, daje veliku radost a, u drugu ruku, daje ti žeđ za večnom radošću.
Ošo & ja