Kategorija:
U svakodnevnom životu sve što radimo je ili navika ili meditacija. Možemo biti svesni toga šta radimo ili možemo raditi automatski, po navici, a da su nam misli ko zna gde.
Sve što radimo prisutno samo po sebi postaje zadovoljstvo i radost; sve najobičnije stvari kao što je pranje zuba, seckanje povrća, hodanje, vožnja auta….. Sve to isto može biti i muka jer um nikada nije zadovoljan onim što je SADA i on uvek hoće da bude u nekom sledećem trenutku i na nekom drugom mestu. Um nikada nije zadovoljan onim što JESTE i hoće ono što NIJE.
Lepi, ah!, momenti nas svakako na trenutak uvedu u meditativno stanje (potpunu prisutnost) i to su poznati primeri sa zalascima sunca, cvetom, detetom i sl. Ti ah! momenti su trenuci kada sretnemo SEBE jer takvi momenti kada se um zaustavi jesu susreti sa samim sobom. Oni zato i jesu prelepi jer MI smo to za čime tragamo celog života a ne nalazimo jer tražimo na pogrešnom mestu (tražimo u spoljnem svetu a TO nije tamo).
Dakle, divni momenti nas na tren uvedu u meditaciju. Slično je i sa „strašnim’ momentima, pa ako nam ih život već ne daje onda ih mi tražimo u filmovima strave ili tučama, svađama itd.
Svrha ovog članka je da pokaže kako obične svakodnevne stavri mogu biti „meditacija’, dakle, one koje nisu ekstrem.
Tu spada sve što radimo i često i retko. Vrlo bitno uočiti kako nam za većinu stvari koje radimo – um uopšte nije potreban. Da li vam um treba za češljanje, pranje, oblačenje, hodanje, otvaranje vrata…. pa i za većinu radnji koje obavljamo kao profesiju (šijemo, pečemo hleb, popravljamo zube….). I baš zato što za te operacije um nije potreban on luta uokolo.
Poenta je baš da te obične radnje, koje sačinjavaju daleko najveći deo našeg života, pokušamo da radimo PRISUTNO. Probamo da čujemo zvuke u kući i sa ulice, da osetimo prostirku pod nogama, teksturu garderobe, toplinu/hladnoću vode iz slavine, miris hrane/začina, svetlost dana, kretanje senki….primeti svoj dah, otkucaje srca.
Većini ljudi je teško ostati duže u takvoj Svesnosti ali ništa zato: ako ne možeš ostati duže u tom stanju unutrašnjeg mira, ti ostani puno puta po malo. To je skor jedno isto. A vremenom se ti periodi produžuju i počinju stapati.
Za što duže ostajanje u prisutnosti dobro je koristiti malo jače doživljaje (zvuka, topline, ljutine, uzbuđenje….) kao neko sidra, za koja ćemo se držati.
Ono što je najzanimljivije i mnogima sasvim nepoznato je da i tkzv nperijatne doživljaje isto tako koristimo za prisutnost: ako se udarite ili opečete ili vas ubode zolja, ili zaljuti hrana i sl., držimo se za taj doživljaj isto tako kao i za zadovoljstvo. Ne dopustimo da um to odmah nazove „bol’ nego posmatramo šta taj doživljaj STVARNO JESTE, onako kao da doživljavamo takav bol prvi put u životu (a samo malo mazohizma možete videti da je to jedno isto, hahaha!).
Da ne dužim, ako ste već „u tom filmu’ ili ako nameravate da probate vrlo brzo će te i sami naći bezbroj načina držanja u prisutnosti. Polazak na taj put zovemo b u đ e n j e i puno raznih tehnika buđenja možete naći u mojoj Školi buđenja.
Još je nekoliko nadmoćnih metoda: za sve što vas događa (dobro ili loše) osetiti RADOST ŠTO STE DEO STVARANJA, što imate mogućnost da u č e s t v u j e t e . Druga strana tog doživljaja je ZAHVALANOST. Zahvalnost što ste dobili tu dragocenu priliku da ste deo te čarolije koja se žove Život.
I tako, malo po malo sve više stvari vam postanu meditacija. A kada vam veći deo svakodnevnog života postane meditacija, to zove – Prosvetljenje. To je TO.
Jogif