Kategorija:
Povišeni krvni pritisak (PKP) je zapravo posledica mentalnog stanja kada ste previše fokusirani na racionalnost a zaboravili ste osećanja. PKP dolazi iz neravnoteže; kada je preveliko poverenje dato razumu. Ljudi koji žive ‘u glavi’ pate od PKP. Opuštanje dolazi iz srca. Trebali bi smo se lako kretati između glave i srca; život bi trebao teći kao reka između te dve obale. Ako se uhvatiš samo za jednu obalu, nema toka.
Na Zapadu se mnogo boluje od PKP jer je zaboravljen jezik srca, jer jedino se srce zna opustiti, jedino srce može da voli. Samo srce zna da uživa, slavi, peva i igra.
Um zna samo otići kod lekara, nagutati se lekova ili ići kod psihologa… Znate onaj vic kada se hvale tri mame čiji je sin najpametniji? Pa, prva kaže: ‘Moj sin je najbolji učenik u razredu’; druga kaže njen je sin tek sedam godina i već svira klavir kao Betoven a treća kaže njen je sin tek pet godina i već zna sam da ode kod psihoanalitičara, hahaha!
Dakle, PKP je posledica izgubljenog balansa između srca i glave. I pošto je srce tako zapostavljeno, ono se – sveti. Kada god je neki deo tela zapostavljen, on želi da privuče pažnju. A srce je najvitalniji deo tela, najosnovniji; možeš živeti ‘bez glave’ ali ne možeš živeti ‘bez srca’. Glava ti dođe kao neki dodatak, luksuz. Životinje žive bez glave, bez razuma i – baš im je lepo. Razum imaju samo ljudi. Drveće nema glavu, ni ptice, ni deca, ni mistici… Glava ima svoju funkciju – i koristi je – ali ne dopusti da glava koristi tebe! Kada glava počne da koristi tebe, u tebe ulaze strepnje i strahovi i život postaje muka. Dakle, bitno ne sme biti zapostavljeno. Nebitno mora da sledi bitno.
Ne možeš zapostaviti ništa a da ne upadneš u problem.
A kada je srce dugo zapostavljeno, može jednog dana da ‘eksplodira’ i to se zove ‘nervni slom’. Dakle, usled zapostavljanja srca, prvo patiš od 
povišenog pritiska i anksioznosti a potom kada se srce osveti – poludiš.
Obe su situacije loše; prvo si suviše normalan/a a posle suviše nenormalan/a. Zdrav čovek živi u ravnoteži između ‘normalnosti i ludila’. Zdrava osoba prihvata i poštuje i neracionalni deo sebe jer je život takav; logika je dobra ali je dobar i smeh. Dobro je biti ozbiljan ali i ne-ozbiljan.
A veština je u balansu. I to ne na način da napraviš izbor jer izbor će biti uvek iz uma. Naprotiv, pokušaj da budeš spontan/a, bez izbora; kada je smešno – smej se, kada je ozbiljno – budi ozbiljan/a, kada je tužno plači, voli (neka boli)… Život je hodanje po žici.
Sem što možeš pokušavati da unosiš što više srca (a manje lekova) u svakodnevni život, jedan od najdelotvornijih načina da ‘budeš u srce’ je – meditacija. Ima ih bezbroj i ova će vam ih stranica uskoro pokloniti nekoliko.
Ošo & JogiF