Kategorija:
Ljubav je bolna jer stvara put za blaženstvo. Ljubav je bolna je transformira, ljubav je mutacija. Svaka će transformacija biti bolna jer treba da se napusti staro radi novoga. Staro je poznato, sigurno a novo je apsolutno nepoznato. Kretaće te se okeanom bez mape. Sa novim ne možete koristiti um; sa straim um je vešt. Um može funkcionisati samo sa starim, sa novim je um potpuno neupotrebljiv.
Zato nastaje strah i napuštajući stari, ugodni, siguran svet, svet pogodnosti – nastaje bol. To je onaj isti bol koji oseti dete na izlasku iz materice. To je isti bol koji oseti ptica kada izlazi iz jajeta. To je isti bol koji oseti ptica kada treba da poleti.
I zato što će transformacija biti bića ka stanju ne-bića, agonija je vrlo duboka. Ali ne možeš imati ekstazu bez prolaska kroz agoniju. Ako zlato želi da bude pročišćeno, mora proći kroz vatru.
Ljubav je vatra.
Ljubavna bol je ta što čini da milioni žive bez ljubavi. Oni takođe pate ali je njihova patnja uzaludna. Patiti u ljubavi ne znači patiti uzalud. Patnja u ljubavi je kreativna, diže te na više nivoe svesnosti. Patnja bez ljubavi je čist gubitak; ne vodi nikuda, drži te da se krećeš u istom začaranom krugu.
Čovek koji živi bez ljubavi je narcisoidan, zatvoren je. Zna samo sebe. A koliko može znati sebe ako ne zna drugoga, jer drugi služi kao ogledalo? Nikada ne možeš upoznati sebe ako ne upoznaš drugoga. Ljubav je vrlo temeljna i za samospoznaju. Osoba koja nije upoznala drugu u dubokoj ljubavi, u intenzivnoj strasti, u potpunoj ekstazi, neće moći znati ko je ona, jer neće imati ogledalo da se vidi u njemu.
Veza je ogledalo, i što je ljubav čistija, što je ljubav viša, bolje je ogledalo, čistije je ogledalo. Ali za višu ljubav trebaš biti otvoren/a. Za višu ljubav trebaš biti ranjiv/a. Treba da odbaciš oklop; a to je bolno. Ne da budeš stalno na straži. Treba da odbaciš proračunati um. Moraš rizikovati. Moraš živeti opasno. Drugi te može povrediti, u tome je strah od povredljivosti. Drugi te može odbiti, to je strah od zaljubljivanja.
Sliku sebe koju možeš u drugome može biti ružna; otuda strah. Izbeći ogledalo? Ali izbegavanjem ogledala nećeš postati lep/a. Izbegavanje situacije nećeš ni rasti. Moraš prihvatiti izazov.
Mora se ući u ljubav. To je prvi korak prema Bogu i ne može se zaobići. Oni koji pokušavaju da zaobiđu korak ljubavi neće nikada dosegnuti Boga. To je apsolutno neophodno jer možeš postati svesan/a celine jedino kada si izazvan/a prisutvom drugoga, kada je tvoja prisutnost pojačana prisutvom drugog, kada si izvučen/a iz svog narcističkog, malenog sveta po dotvoreno nebo.
Ljubav je otvoreno nebo. Biti zaljublje je leteti. Ali naravno, beskrajno nebo stvara strah.
A napustiti ego je vrlo bolno jer smo bili učeni da gajimo ego. Mislimo da nam je ego jedino bogatsvo. Čuvali smo ga, ukrašavali, lakirali, i kada ljubav zakuca na vrata, sve što je potrebno je da ostavimo ego po strani; naravno da je bolno. To je tvoje životno delo, to je sve što si stvorio/la – taj ružni ego, ta ideja da ‘ja sam izdvojen/a od Postojanja’.
Ideja je ružna jer je neistinita. Ta ideja je iluzorna, ali društvo postoji, ono je zasnovano na ideji da je svaka osoba osoba, a ne prisutnost.
Istina je da nema ni jedne osobe na celom svetu, postoji jedino prisutnost. Ti nisi – ne kao ego, izdvojen/a od celine. Deo si celine. Celina te prožima, celina diše u tebi, pulsira u tebi, celina je tvoj život.
Ljubav ti daje prvo iskustvo usklađenosti sa nečim što nije tvoj ego. Ljubav ti daje prvu lekciju da možeš pasti u harmoniju sa nekim ko nikada nije bio deo tvog ega. Ako možeš biti u harmoniji sa ženom, sa muškarcem, sa prijateljem, ako možeš biti u harmoniji sa svojim detetom, sa svojom mamom, zašto onda ne možeš biti u harmoniji sa svim ljudskim bićima? A ako možeš biti u harmoniji sa svim ljudima, zašto ne možeš sa svim životinjama i pticama i drvećem? Jedan korak vodi ka drugom-
Ljubav su stepenice. Započinje sa jednom osobom a završava se sa celinom. Na kraju je Bog. Plašiti se ljubavi, plašiti se rastućeg bola ljubavi, znači ostati zatvoren/a u mraćnoj ćeliji.
Moderni čovek živi u mračnoj ćeliji; to narcizam. Narcizam je najveća opsednutost modernog uma.
A postoje problemi, problemi koji su besmisleni. Postoje problemi koji su stvaralački jer te vode ka višoj svesnosti. Postoje problemi što ne vode nikuda; jednostavno te drže vezanu/og, samo te drže u svom starom haosu.
Ljubav stvara probleme. Ti ne možeš izbeći te probleme izbegavanjem ljubavi. Ali to su vrlo suštinski problemi! Moraš se suočiti sa njima, moraju se proživeti, mora se otići iza njih. Aka kada odeš iza, put je otvoren. Ljubav je jedina stvar kojom se vredi baviti. Sve ostalo je sekundarno. Ako pomaže ljubavi, to je dobro. Sve ostalo su samo sredstva, ljubav je cilj. Dakle, bez obzira koliko boli, idi u ljubav.
Ako ne ideš u ljubav, kao što su mnogi ljudi odlučili, onda si zaglavljen/a sa sobom. Tada tvoj život nije hodočašće, onda tvoj život nije reka koja vodi u okean; tvoj život je tada ustajala bara i uskoro u njoj neče biti ničega drugog nego prljavština i blato. Da ostaneš čist/a, moraš teći. Reka ostaje čista jer nastavlja da teče. Tok je način da ostaneš neprestano nevin/a.
Ljubavnik ostaje nevin. Svi zaljubljeni su nevini. Ljudi koji ne vole ne mogu ostati nevini, postaju uspavani, počinju zaudarati, pre ili kasnije – rađe pre nego kasnije – jer nemaju kuda poći. Njihov život je mrtav.
Eto tu se nalazi savremeni čovek, i baš zbog toga postoji tako puno neuroza, sve vrste ludila se šire nekontrolisano. Psihičke bolesti imaju epidemijske razmere. Nije više slučaj da je nekoliko pojedinaca duševno bolesno; stvarnost je da je cela zemlja postala ludnica. Celo čovečanstvo boluje od neke neuroze.
I cela neuroza dolazi od narcističke stagnacije. Svako je zaglavljen u sopstvenoj iluziji da je neko izdvojeno biće; tada ljudi polude. I to ludilo je besmisleno, neproduktivno, nestvaralačko. Vrlo malo ljudi izvrši samoubistvo iznenada. Drugi su odlučili za sporo samoubistvo; umiru postepeno, polako, polako. A samoubilačka tendencija je postala skoro univerzalna.
Nema razloga za život, a osnovni razlog je što smo zaboravili jezik ljubavi. Više nismo dovoljno hrabri da idemo u avanturu zvana ljubav.
Stoga su ljudi zainteresovani za seks, jer seks nije rizičan. On je trenutan, ne moraš se angažovati. Ljubav je angažman, ljubav je predaja. Nije trenutna. Kada jednom pusti korene može biti zauvek. Može biti angažovman celoga života. Ljubav traži intimnost, a jedino u intimnost taj drugi postaje ogledalo. Kada se sretneš seksualno sa ženom ili muškarcem, niste se uopšte sreli; zapravo ti izbegavaš dušu te druge osobe. Samo iskoristiš telo te osobe i pobegneš, ta druga osoba iskoristi tvoje telo i pobegne. Nikada ne postaneš dovoljno intiman/a da otkriješ pravo lice te druge osobe.
Ljubav je najveći Zen koan.
Bolna je, ali je nemoj zaobilaziti. Ako je zaobilaziš, ti zaobilaziš najveću mogućnost rasta. Idi u nju, pati zbog ljubavi, jer kroz patnju dolazi velika ekstaza. Da, tu je agonija, ali iz agonije rađa se ekstaza. Da, moraćeš da umreš kao ego, ali ćeš biti rođen kao Bog, kao Buda. A ljubav će ti dati prvi okus Tao-a, Sufizma, Zena. Ljubav će ti prva dati dokaz da Bog postoji, da život nije besmislen.
Ljudi koji kažu da je život besmislen su ljudi koji nisu upoznali ljubav. Sve što oni time kažu je da je u njihovom životu nedostajala ljubav.
Neka bude bola, neka bude patnje. Idi kroz tamnu noć i dosegnućeš divan izlazak sunca. Jedino se u tami materice sunce razvija. Jedino kroz tamnu noć može doći jutro.
Ošo
Uredio, preveo i dodao fotografije: JogiF