Ta sirota reč „ljubav“ se istrošila u prečestoj upotrebi i zloupotrebi i zagubila se u svojim mnogim značenjima. Koristi se u dva najčešća značenja koja se prepliću i mešaju; pre svega kao „ljubav“ (sa malim „lj“) i tada označava „romantičnu“, „ego ljubav“ i, drugo, ređe korišćeno značenje, je „Ljubav“ (sa velikim „Lj“) i to označava Kosmičku, Božansku Ljubav, koja je naša prava priroda i suština.
Ta Ljubav – to smo mi!
Dakle, u psihologoji učimo da misli nastaju u mozgu a emocije u srce. Nezavisno od toga gde nastaju, misli i emocije su nerazdvojive. U jogi se kaže da nas misli i emocije stvaraju. Mi postajemo ono što mislimo i osećamo i stoga je njihova kontrola presudna u transformaciji našeg života.
Kada god pogledamo u nešto, prva stvar koju radimo je da procenjujemo šta mi od toga možemo dobiti. Svejedno da li je to neka osoba ili stvar, nebitno. Misli počinju delovati ili kroz strah ili pohlepu i računamo ima li tu nešto za nas. Pažnja nam je usmerena na predmet ili osobu.
Moguće je, međutim, okrenuti se svom unutrašnjem prostoru i upitati: “Šta ja mogu doprineti?”, “Šta modu dodati?”, “Kako mogu obogatiti druge?” Ako je u pitanju samo “Šta ja mogu dobiti?” onda se radi o pohlepi/pohoti. Ako pitanje ide “Kako ja to mogu obogatiti, oplemeniti?” onda se radi o Ljubavi. Pohota je energija koja traži, Ljubav je energija koja daje.
Romantična, ego ljubav je sva prožeta iščekivanjima, ona hoće da dobije samo za sebe, hoće da zadrži samo sebi. Ego očekuje da ga ta druga osoba dopuni, ispuni i završi. Ta druga osoba, naravno, to ne može da učini (jer mi, zapravo, tražimo sebe a nismo u drugome i ne možemo se tamo naći), i – pre ili kasnije – nastaje razočaranje. Kada ta osoba ne ispunjava naša očekivanja, ljubav jednostavno – nestane.
Ipak, toliko je energije u romantičnoj ljubavi; tolike su suze prolivene, pesme ispisane i ispevane, tolike slike naslikane, toliki životi uništeni. Zašto? Zato jer mislimo da je ta ljubav bila cilj. A ona je bila i jeste samo sredstvo, kao mnogo šta drugo (bogatstvo, karijera, slava, izgled, deca…). Ego ljubav je bila i jeste sredstvo ali strašno moćno; zapravo je toliko moćna jer je sva prožeta Ljubavlju – jer su ljubav i Ljubav isprepletani.
Svojim vežbačima to ilustrujem tako što im kažem da je ljubav kao uzorak neke tkanine, komadić od 10-tak cm2. Uzorak koji je od istog materijala, iste kakvoće, boje i teksture kao i Ljubav, samo što je Ljubav rolna tog materijala od milion m2!
Neki dan mi je pala na pamet još jedna odlična metafora; zamislite da je Ljubav središnja dvorana u nekom dvorcu (nazovimo ga „Dvorac života“ :-)). Ogromna i svetla, sva ispunjena sa bezbroj dragulja koji svi sijaju i svetlucaju sa bezbroj boja i nijansi; iz nje se čuje muzika Sfera i oseti miris večnosti… A naša ljubav je prva soba pre nje, neka soba za balove. Do te glavne dvorane se stiže kroz tu sobu za ples, to je predvorje, iz njega se vidi svetlost dvorane, čuje tiha muzika i oseti miris, samo što niste tamo, čini vam se samo korak vas deli…
Sve ostale prostorije toga zamka vode ili služe da bi ste stigli u Dvoranu Ljubavi. Sve je tome potčinjeno: i sobe za učenje, i prostori za prozvodnju i poslovanja i sobe za rađanje i umiranje…i kuhinje i radionice. Međutim, svi ti prostori i delatnosti u njima su samo sredstva. Mada mi toga nismo svesni, sve što radimo, radimo samo zato da bi smo došli u tu glavnu salu. To je naše urođeno pravo, ona je naša. Ta sala je naša suština.
Ta Dvorana Ljubavi se nalazi – u nama. Uvek je tu bila. Ne tražite je napolju, neće te je naći – jer nije tamo. Ta Dvorana Ljubavi smo mi.
Ta Ljubav je istovetna sa mirom u nama; ta Ljubav je Bog u nama… Saosećanje, radost celog Bića, praštanje, taj osećaj bezvremenosti, jasna svest da smo nešto mnogo veće nego to trošno telo i kratki život, to su sve samo različiti opisi neopisivog stanja Ljubavi. To sve možete osetiti samo u sadašnjem trenutku, kada misli i emocije koje ih prate – stanu.
Ljubav, Bog, Radost, Tišina…ni jedno nije misao. Nije misao, nije misao, nije misao. Bog je doživljaj, Ljubav je doživljaj.
Dakle, i ljubav je sredstvo da se dosegne Ljubav, ali i sve drugo samo tome služi. Zato smo na ovde na Zemlji da bi smo stigli do Ljubavi, do sebe. Ipak, umorni i izmučeni na tome putu, pitamo se kako to da nas je ljubav celog života varala, očaravala i mamila a da smo ipak, na kraju, ostali nedovršeni, nepotpuni. Uvek se završavala „bliže bolu“.
Dakle, ljubav ima sve odlike Ljubavi ali nema njene mane: Ljubav je ljubav bez bola.